Biblioteka „Milutin Srećković”
Smederevska Palanka

Veče sa Brankicom Damjanović na Trgu kulture

Z

ahvaljujemo se našoj divnoj Brankici za veče puno ljubavi. Ona živi ono što govori i piše i zato publika tako dobro prepoznaje i oseća njeno - dobro je.

Brankica Damjanović je rođena u Prištini 1971. godine. Književnica je i novinarka. Novinarstvom se bavila 20 godina. Napisala je nekoliko priručnika za novinare. Majka je dvoje dece. Živi i radi u Beogradu.

Prva zbirka kratkih priča ”Dobro je”, izašla je u više izdanja, štampana je u 10 000 primeraka, a knjiga “Ne bih ovo mogla bez tebe” nagrađena je priznanjem Novosadskog književnog kluba za najbolje prozno ostvarenje u 2015. godini.

Kasnije je izdala knjige: Moj sin Jovan (2011), Rukopis moga brata (2016), Rekla mi je volim te (2018), Setilo se majke (2020), Leksikon uvida (2024).

Reči Brankice Damjanović dovode nas u različita raspoloženja. Od smeha do suza, prihvatanja, oproštaja, ljubavi, stiže se za samo nekoliko minuta tokom čitanja njenih knjiga.

Ovo su neki od najlepših delova iz do sad objavljenih dela žene koja se usudila da izađe iz komfor zone i prati svoje srce kako bi ostvarila svoj san.

"Strahovi se obistinjuju. I snovi, jednako."

"Volim ljude koji mirišu na čisto. Kad progovore."

"Ranjen sam u srce, metak je u kritičnom stanju“. Kakva genijalna misao. Ne ide se silom na blagost, oružjem na srce, mržnjom na ljubav… Sila Boga ne moli, kaže narod. Istina. Zato i nema nikakve šanse pred ljubavlju."

"Kažu da je lako narugati se drugom biću. Ne mislim tako. Ruganje drugom počinje tamo gde prestaje radovanje sebi. A to mora da je mnogo teško."

"Svi imamo majke. Samo, nečije majke žive i mrtve, a nečije su mrtve iako još uvek žive. Mene je davno jedna devojčica pitala: A što ti kažeš "majke mi" kad nemaš majku?" Tad sam se rastužila, a sad bih joj ovako odgovorila: "Majke žive u sreći deteta, a umiru u njihovom zaboravu."

"Gledaj da tvoje radovanje ne bude glasnije od tvoje radosti. Možda neko uspavljuje dete u tom času, možda neko oplakuje umrlog ili se moli za obolelog… Gledaj da te radosti malo podeliš i sa drugima, onako kako su to nekada radile komšije; kad bi ko od njih ispekao štrudlu ili sitne kolače on bi pokucao na komšijska vrata i rekao: "Uzmite, još je vruće". I tad bi se u dve kuće jelo. Može se radost fino razdeliti na mnogo delova, a da se ništa ne umanji ili izgubi. Divno je radovati se, samo gledaj da tvoje radovanje ne bude glasnije od tvoje radosti, jer šteta bi bila propustiti susret sa sobom za koji je, ipak, potrebna tišina."

"Dobro sam. I imam na to pravo. Bez obzira na sve, čovek treba da zna da je radost njegovo prirodno stanje. Kao što se vatra ne gasi vatrom, tako se ni tuđa nesreća ne umanjuje sopstvenom nesrećom. Siromašnom nećemo pomoći ako postanemo siromašni, već ako imamo dovoljno i za sebe i za njega. Radujte se i onda kad vam se čini da je svet potpuno poludeo. Radujte se, tako ćete mu najviše pomoći. Vaš osmeh će se u novu zvezdu noćas pretvoriti."

"Dugujem izvinjenje sebi zbog neprospavanih noći u kojima sam pokušavala da razumem nečije postupke, nemajući pojma da su oni bili tu i postupali kako su postupali samo zato da bih mogla da upoznam sebe. Dugujem izvinjenje sebi što sam se osećala povređeno i pobeđeno, ne znajući da su sve te rane zadavane mojoj sujeti, a ne mome biću koje ne može pobediti niko osim mene same. Izvinjavam se i ne dugujem više sebi ništa osim, možda, da nikada ne zaboravim koliko je vremena malo, a blagoslova toliko mnogo. Mi biramo hoćemo li život provesti u kajanju ili u trajanju. Kajanje nas drži u prošlosti. Trajati možemo večno. A koliko srećno zavisi od toga čime smo srce ispunili sada. Baš sada."

19.09.2024. god, Nena Golubović Vidović